U Radničkom se još uvek sležu utisci sa „fajnal-fora“ i osvajanja Regionalne lige, a posebno je to slučaj sa mladim gruzijskim internacionalcem Valikom Dadvanijem, koji je gotovo ceo turnir odigrao sa slomljenim prstom i na kraju zasluženo poneo priznanje za MVP-ja finalnog turnira.

Ovaj dvadesetdvogodišnjak postigao je po četiri gola u istovetnim pobedama Radničkog nad Novim Beogradom i Jadranom iz Splita (13:10) i to uz fantastičan učinak šuta 8/9.

Kako se osećaš što si proglašen za MVP-ja i koliko ti znači ovo priznanje?

– Pre svega, veoma sam srećan zbog svog tima i našeg zajedničkog uspeha. Ovo je za mene bilo kao san! Velika je čast biti proglašen za MVP-ja „fajnal-fora“ i još uvek sam uzbuđen zbog toga.

Neverovatno je da si igrao na tako visokom nivou uprkos povredi. Kako i kada se povreda dogodila, i zašto si odlučio da nastaviš da igraš?

– Slomio sam prst već u prvoj odbrani u polufinalu protiv Novog Beograda. Ali odlučio sam da nastavim da igram, jer sam već dve godine sanjao o tome da osvojim trofej Regionalne lige – i ništa me nije moglo zaustaviti kada smo bili tako blizu cilja.

Koliko je bilo teško igrati sa tom povredom? Da li si osećao bol tokom utakmica?

– Iskreno, bilo je veoma teško. Jedva sam hodao, a u vodi nisam mogao normalno da koristim nogu. Tokom čitavih utakmica bol je bio konstantan.

Šta je po tvom mišljenju bio ključ uspeha Radničkog na ovom turniru?

– Po mom mišljenju, ključ našeg uspeha je to što smo igrali kao tim, kao prava porodica. Borili smo se jedni za druge do poslednje sekunde – i to je na kraju donelo pobedu.

Koliko je ovaj trofej važan za ostatak sezone i koji su vam ciljevi?

Ovaj trofej nam mnogo znači, ali sada smo već koncentrisani na naredne izazove – domaći plej-of i revanš polufinala Evrokupa protiv Mladosti. Idemo na sve trofeje koji su pred nama.

– Čini se da je dolazak u Radnički bio pun pogodak. Koliko ti znači igranje u ovom timu i rad sa trenerom Urošem Stevanovićem?

– Apsolutno, dolazak u Radnički je bila odlična odluka, zato sam i ostao drugu sezonu. Treniranje sa ovim timom i rad sa Urošem Stevanovićem su mi mnogo pomogli da napredujem kao igrač – i to mi je izuzetno važno.

Kako ti se dopada život u Kragujevcu? Da li si se prilagodio gradu, ljudima i srpskoj kulturi?

– Kragujevac mi je veoma prijatan grad. Ovo mi je druga godina ovde i mogu reći da sam se u potpunosti prilagodio, posebno zahvaljujući saigračima koji su mi pomogli da se osećam kao kod kuće, kao deo porodice.

Da li ti se dopada srpska kuhinja i koje ti je omiljeno jelo?

– Obožavam srpsku kuhinju! Iskreno, kad se vratim u Gruziju, često mi nedostaje srpska hrana. Omiljeno jelo mi je karađorđeva šnicla.

Kako izgleda tvoj dan van bazena? Imaš li neke hobije ili rituale za opuštanje?

– Moj dan van bazena je poprilično sličan svakodnevno – treninzi i kafa sa saigračima. Nemam posebne hobije, jer profesionalni sport ne ostavlja mnogo slobodnog vremena.

Kako si zavoleo vaterpolo i kada si shvatio da želiš da se baviš ovim sportom profesionalno?

– Zaljubio sam se u vaterpolo već na prvom treningu kada sam imao 12 godina. Kada su me sa 15 pozvali prvi put u reprezentaciju Gruzije, tada sam odlučio da želim profesionalno da se bavim ovim sportom.

Ko ti je bio uzor kada si počinjao da igraš?

– Moj uzor je bio Aleksandar Ivović, posebno zbog pozicije koju igra.

Koji ti je omiljeni sport osim vaterpola?

– Pored vaterpola, volim fudbal i košarku.

Šta bi voleo da ostvariš u karijeri?

– U klupskoj karijeri, želim da osvojim Evrokup i Ligu šampiona, a sa reprezentacijom mi je san, kao i svakom sportisti – da osvojim Olimpijske igre.